Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Рибе

СТАЊЕ РИБОЛОВНИХ ВОДОТОКОВА

Риболовне воде су данас сведене само на водоток Нишаве. До 1970. г. то су били и водотокови Мокрањске, Коритничке и Топоничке реке (до изградње бране на Црвеној реци).

Даље је приложен аутентични списак риба за који постоје несумњиви докази да живе у водама средњег Понишавља.

Плиска, двопруга уклија -AlburnoidesbipunctatusBloch, 1872.

Ову рибу мештани зову „плочка“, а још чешће „пљочка“. Она живи у Нишави, Мокранској, Коритничкој и Вранишкој реци; посебно је лепа у Црвеној реци. За време стабилних водотокова има је и у Љубатовачком потоку све до стабилних вода, као и у Вранишкој, према Осмакови. Просечна дужина им је испод 10 cm. Пљочка у Топоничкој реци се одликује прелепим живахним бојама које „вуку“ на зеленкасту нијансу, вероватно као последица мимикрије и боје стења преко којих тече њен водоток.

Клен -Leuciscus cephalus (Linné, 1758.)

До седамдесетих година прошлог века је била најбројнија риба средњег Понишавља. Најчешће је ловљена реда величине пар стотина грама, али су ловљени и лепи примерци од 1 – 2 kg. Ловљен је на широки опус мамаца, од црвића, глисте, дуда, грожђа, вишње, свитаца до скакаваца и жаба, а такође и на вештачке мамце, вештачку мушицу, варалице и воблере. То је права спортска риба. Сем у Нишави сретао се у Темштици, Мокранској и Коритничкој реци, Вранашници (до изградње бране код црквице Св. Пантелејмона, па и дуго година касније), Црвеној реци са оба крака (Ветанским и Топоничким) па чак, делимично за време стабилног тока и у Љубатовачком потоку. То је одувек била најатрактивнија спортска риба Понишавља, коју је криволов довео на руб истребљења. За време постојања Дивљанског језера, и у њему је изузетно стабилизовао своју популацију.

Пјор, гагица, зеленак, пупавац -Phoxinus phoxinus - (Linné, 1758.)

Ова врста је везана за хладне, бистре, беспрекорно чисте изворске, најчешће врелске воде. То је најмања шаранска риба наших вода, чврста, округла трупа, тупе главе, малих уста, ситних крљушти, променљиве боје, посута пегицама и украшена златном пругом, која почиње иза очију и пружа се са обе стране трупа до корена репа. Она је максималне дужине до 9 cm, врло ретко 12 cm, а углавном је мања. У средњем Понишављу је била у јачим крашким врелима у ближој и даљој прошлости. За сада се одржала једино у Белопаланачком врелу, као аутохтона врста. Већи поремећаји, који би могли настати на њему услед коришћења за потребе локалног водовода, могли би заувек да је истребе са овог подручја. Никада није била спортска риба. У Белопаланачком врелу је представљала само доживљај и угођај за посматрање.

Мрена - Barbus barbus (Linné, 1758.)

Мрена обитава у Нишави и по некад се нађе у доњем току Црвене реке до прве бране ка Глоговцу, али врло ретко. То је врло витка жилава риба, велики борац на удици, која је пословично, због своје лепоте и виткости ушла у епитете за лепо грађену особу. Дугуљстог је тела, маслинасто зелене боје, на трбуху светлија, са четири месната брчића на горњој чељусти. Нарасте до 4 – 5 kg, ретко (9 - 12), али је у Нишави максимум око 2 kg. Воли песковита, али много више каменита дна, где се смести у каквом улегнућу између два камена на малим дубинама и мирује. Као таква је врло лак плен људима са наочарима за подводно разгледање који их немилице тамане најобичнијим остима. Њихов опстанак је већ прешао ЦРВЕНУ ЛИНИЈУ ИСТРЕБЉЕЊА. Неопходна је друштвена брига и заштита да би врста опстала у Нишави.

Кркуша- Barbus meridionalis petenxi (Linné, 1758.)

Поточна мрена, кркуша- Barbuspeloponnesius(Valenciennes, 1844.)

Кркуша се разликује од мрене по дугачкој бради на угловима усана, високо усађеним очима и кукастим ждрелним зубима. Има их више врста, а у Нишави и њеним притокама је најраспрострањенија мала кркуша (Gobio gobio) са тамно зеленим или црно плавим пегама, која нарасте 12 до 15 cm, али и до 18 cm. Има је у свим побројаним водотоковима средњег Понишавља. До изградње бране на Црвеној реци испод Глоговца, најлепше кркуше су биле у овом водотоку. Прекидом њених рибљих путева за мрест, овај слив облука је знатно осиромашен кркушом, пљочком и кленом, који су се сретали врло високо ка челенци облука.

Сом- Silurus glanis (Linné, 1758.)

Још 1953. г. је Талер утврдио да сом осваја прелазне воде на Балкану. У средњем Понишављу се лепо одомаћио на површинама са постојаним дубинама (Доњи и Горњи Ђолови, Букуровачки пресеци, Црквиште, Љубатовачки мост, сутеска св. Оца, Жута стена). Међутим, због свог мирног живота, релативног некретања у току дана и пасивности, постао је лака жртва харпунаша и налази се изнад ЦРВЕНЕ ЛИНИЈЕ ИСТРЕБЉЕЊА. То је иначе најатрактивнија и највећа риба која је насељавала риболовно подручје целог Понишавља.Сем побројаних врста риба, као насељене се у задње време срећу и: штука, лињак, сунчаница, пастрмка, калифорнијска пастрмка, караш, шаран и друге, које су у ове водотокове ушле из затворених порибљених површина или из цистерни којима се сели млађ, па код замене воде на Паланачком врелу случајно испадну у реку.

Powered by Vladimir Jocic