Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Животињске врсте

Куна је опстала у обе врсте - куна златица и куна белица (Martes martes i Martes foina). У дубљој прошлости па све до другог светског рата, па на кратко и иза њега, биле су јако атрактивна дивљач. На посебној цени је било њено крзно између два светска рата па све до 1960 г. У то време је Костић забележио да је у периоду око 1950. г. „са привредног гледишта најзначајнији лов на куне белице, чија се кожа продаје по 1300 динара комад”. Такође, и да су „најбоља ловишта на ову животињу на брдима изнад села Клења - Крњем делу и у Козји - на Мртвој страни. Коже дивљачи су се продавале откупној станици у Белој Паланци”. Куна се ловила на замке („на железа”), а у Космовцу је зебележено казивање Тихомира Пејчића да се тамо ловила жива добро заштићеним рукама, тако што се пратио њен траг након првих снегова до места на којима се она скривала у шупљинама дрвећа или стена. Данас се куна не лови.

Срна (Capreolus capreolus) је у средњем Понишављу било од давнина, али је постојао и период када их уопште није било. Цитирана је белешка Каница о њиховој бројности с краја XIX века. На Сувој планини срна је било у већем броју све до 1929. г. У Влашком долу, око сточарских појата, где су срне долазиле да „као козе брсте лисник” чобани су их хватали у „железа”. У наредним периодима, скоро да су се изгубиле. Њихова популација се обнавља негде око 1951. г., када је интервенцијом државе отворен резерват „Јавор” и установљена десетогодишња забрана лова на Сувој планини, након чега се поново размножила, тако да је данас има на обе стране Нишавске долине. Међутим, она се налази под великим притиском човека који јој ремети мир у станишту (извођењем гонича за лов дивљих свиња погоном, као и криволовом).

И поред великог притиска човека срна је нашла поново своје место и на Сувој и на Сврљишкој планини

Данас је најатрактивнија ловна дивљач дивља свиња (Sus scorfa), а изгледа да је то била и од VII до X века пне., јер се налази на приказима трачких коњаника, о чему је већ било речи. Међутим, интересантно је да се о њој налази мало писаних трагова у референцама које су већ цитиране за другу високу дивљач. Забележена су казивања старих људи из Ђурђевопољске котлине - (Враниште) да су за време великих снегова, у периоду пред ослобођење од Турака 1876. г., долазиле дивље свиње под кошеве чифлик - сахибије Тишмигија у потесу Река у Враништу. Данас се лови пригоном и чекањем. Међутим, било је случајева да на пролазима код локве на Преслапу под Голашем буду нађене и замке од челичних сајли.

Дивокоза није потврђена као некадашња аутохтона дивљач, мада је Милићевић помиње у свом путопису кроз Сићевачку клисуру, али није јасно да ли као аргументовану чињеницу или песничку метафору. Могуће је да се ради и о козама које су виђене у сампасу, па да је дошло до забуне. Сем тога дивокоза је алпска врста, те се не сматра реалном претпоставком да је могла обитавати у Сићевачкој клисури.

Вук (Canis lupus) се у периоду шездесетих година прошлог века скоро изгубио (првенствено као последица тровања), да би се данас природном реинтродукцијом поново нашао у овом станишту. Виђа се и он као и остаци његових жртава на целој Сувој планини али (посебо на потесу Валожја око торова оваца на летњој испаши) и Сврљишким планинама. Из тих разлога бачијари на Сувој планини се труде да обавезно (поред осталих врста паса) имају и по неког шарпланинца. Према искуствима овчара једино шарпланинци могу да изађу на крај са вуковима када ови упадну међу овце. За зимских ноћи вукови се спуштају у села где кољу првенствено псе, а силазе и до Белопаланачких фарми на стрвиништа, где их убијају ловци са чека.

Белопаланачки ловац Јова Николић је убио већи број вукова

Од остале дивљачи вредне помена су: зечеви (Lepus europeaus), lisice (Vulpes vulpes) и у задње време шакал (Canis aureus), који се убија најчешће случајно - тако што се замени за лисицу или вука. Зец је између два светска рата па све до око 1980, г. био главна ловна дивљач савременог ловца у Понишављу, да би након тога то постала дивља свиња. Лисица и вук се лове, сем у организованим хајкама, и успут при лову друге дивљачи. Вук се лови и „чекањем”, нарочито од подизања сточарских фарми у Рињу и Белој Паланци, на стрвиништима. Среће се и дивља мачка (Felis silvestris), док је рис (Lunx lunx) потпуно истребљен, мада је у литератури забележено да је Сува планина била његово станиште. У Нишави има видре (Lutra lutra), мада врло ретко и све мање након смањења рибљег фонда на критичан ниво. Познато је да је у ранијем периоду залазила у бочне водотокове Нишаве, до дубоко у Црвену, Мокранску, односно Коритничку и Осмаковачку реку.

Такође има јазаваца (Meles meles), творова (Mustela putorius), ласица (Mustela nivalis), јежева (Erinaceus europaeus) веверица (Scirius vulgaris), a od zemljišnih sitnih životinja krtica (Talpa europaea), доста штетног „земљо кучета”, шумских и пољских мишева (Apodemus silvaticus) и пацова. Змије су заступљене са својим представницима: смуком (Coluber longissimus), доста бројним поскоком (Vipera ammodytes), шарком (Vipera berus) и у водотоковима белоушком (Natrix natrix).

Од осталих треба поменути и шумску корњачу (Testudo hermanni) која своје станиште има на потесу Дубрава изнад Драчја и Моклишта и Поповог Хана, на ушћу Ветанске реке у Топоничку реку, као и на Плочи.

Птице

Најзначајнија птица која је обитовала у средњем Понишављу је свакако велики тетреб (Tetrao urogalus). Нема поузданих података о томе када је последњи примерак убијен, али се зна да је последњи пар још увек опстајао на Старој планини (потес Арбиње) до 2000. г.

Не улазећи у детаљан попис птица које се овде срећу, биће поменуте: jarebice (poljske Perdix perdii) и раније доста бројне камењарке (Alectoris graeco) на потесу од Градишта па све до Доње Гламе, голубови гривнаши (Columba palumbus) („gurgusari”) и дупљаши (Columba oeanas), грлице (Streotopelia tuntur) - којих је све мање, гугутке (које као да потискују грлице), креје (сојке), буљине (bulumi), жуне („žlne”), детлићи (Picidae) - „кљувидрво”, препелице (Coturnix coturnix), пољске шеве и у прелету за хладних зима има дивљих пловака и гусака. Примећено је да се спорадично и нередовно легу дивље пловке у врло скромном броју на мирнијим водама у Нишави, кратком водотоку од Белопаланачке бањице до Нишаве и тресави између Крупца и Божиног Тора, као и на мирнијој страни Нишаве у потесу Тутунџике под Белавом. Костић бележи да се „дивљач данас знатно проредила услед крчења шуме и настањивања”. Један од разлога је свакако и исушивање тресава.

Птице грабљивице и лешинари

Посебно значајно место међу птицама средњег Понишавља заузима грабљивица сури орао и лешинари бела кања, брадан и белоглави суп.

Бела кања (Neophron percno- pterus) је била у прошлости распрострањена широм Србије. Данас нема поузданих података о њеном гнежђењу на подручју средњег Понишавља, али је забележено њено присуство са претпоставкама о гнежђењу на обронцима Суве планине у периоду 1992. до 94. и 1998. г. Постоји податак Грубача о успешном гнежђењу 1999. г. на потесу Суве планинеI, где се према локалном становништву бела кања гнезди већ 40 – 50 година. Оваква тврдња постоји и за локацију Сува планина II, удаљеној од прве за око 15 - так километара. У Сићевачкој клисури, према локалном становништву (село Градиште), врста се овде гнездила до седамдесетих година.

Постоје подаци да се бела кања још увек гнезди на Сувој планини, међутим врста је максимално угрожена

Брадан (Gypaetus barbatus) се у прошлости вероватно гнездио на Сувој планини (један пар) и у Сићевачкој клисури (један пар). Последњи парови су нестали 1994. г. услед тровања.

Белоглави суп (Gyps fulvus)је у прошлости био веома распрострањен, али се данас само један пар редовито среће на Сврљишким планинама.

Сури орао (Aquila chrysaetos) је данас регистрован на гнежђењу на Сувој планини и Сићевачкој клисури. О његовом гнежђењу на овим просторима говоре топоними у чијим коренима речи стоји реч орао. Такве су Орлове стене (900 m) измеду Плеша (1267 m) и Пернатице (1174 m), над селом Долцем и Градиштем. Такође постоји и локација Орлова гнезда изнад села Космовца на челенци Суве планине. Иначе су у овим местима веома жива и свежа сећања на орлове који су се гнездили у околини.

Брадан је бесповратно нестао са ових простора 1994. г.

Женка сурог орла храни свог младунца

Powered by Vladimir Jocic