Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Најзначајније геоморфолошке особености

Основни облик области створен је тектонским процесима. Поред тектонских процеса, на формирањерељефа средњег Понишавља утицали су процеси језерске абразије и акумулације, флувијални процеси и карсна ерозија.

Сува планина се по геолошком саставу и по основној тектонској структури издваја од осталих планинских група. Она је највиша планина у овом појасу. Ф. Канитз пише о стрменитом карстном терену, какав је видео још само у Истри и Црној Гори. Као тектонска целина, она је издвојена и са свих страна ограничена раседима. На југозападу је то део Моравско – заплањске дислокације, на северу Сићевски, Островички и Белопаланачки расед, а на североистоку је Коритничко – лужнички расед.

Jедан од лепших стручних увода у орографско-хидрографски опис Суве планине дао је Петковић, К. (Геолошки састав и тектонски склоп Суве планине), који је овде цитиран:

„Сува планина са својим стрмим гребенима спада у најистакнутије планине Југоисточне Србије. Њена дужина износи око 35 km, а највећа ширина око 12 km. Главна оса планине има првац ССЗ-ЈИ. Изнад села Космовца овај се правац мења, и гребен скреће право на север. Рељеф планине врло је карактеристичан, има полукружан, скоро угаони облик (потковичасти облик), који је на северној страни нарочито видно истакнут, јер се завршава стрмим кречњачким зидовима који још издалека падају у очи“.

Сува планина – видиковац са Смрдана

Дивна Горица и Рженац – видиковац са Смрдана

Сврљишке планине представљају сложену, делимично разорену, антиклиналу. Венци ових планина се пружају од долине Јужне Мораве до долине Темске. Оне окружују Белопаланачку котлину са севера од Сићевачке клисуре до сутеске Светог Оца, на дужини од око 30 км.

Поглед на Коритиште и Сврљишке планине из Црвеног Брега

Шљивовички венацје ограничен са две тектонске зоне Белопаланачком и Лужничком. Има изглед хорста. Испресецан је попречним раседима (ступњевитим степеницама) почевши од најнижег Малог курила, преко Великог курила и Поповог врха до највишег Шљивовичког врха.

Белопаланачка котлинаје највећа потолина у средњем Понишављу. Пружа се од Св. Оца до Сићевачке клисуре у дужини од 22 km и са највећом ширином од око 4 км. Ова котлина је окружена планинским венцима и то: са севера су Сврљишке планине, на југу Шљивовички венац и у доњем делу северни гребен Суве планине. Епигенетском сутеском Скокањћиног камена и Белановачко – црвеноречким сужењем, Белопаланачка котлина је морфолошки подељена на три дела: горњи, средњи и доњи. Горњи део котлине је дуг 4 km и пружа се у правцу тока Нишаве. Он се протеже од ртасте епигеније Св. Оца до епигеније Скокањћиног камена. Средњи део котлине је дуг 10 km, а пружа се од епигеније Скокањћиног камена до Белановачко – црвеноречког сужења. Трећи, доњи део, почиње од тог сужења и простире се све до Сићевачке клисуре. Белопаланачку котлину, у ужем смислу, са њеном секундарном морфо – тектонском целином – Ветанском корутином, везује мала пробојница Црвене реке, клисура Ждрело. Она је дугачка 1,5 km. Олигоцени седименти се уз североистични обод котлине пењу до висине 800 m. Висина им опада идући низ реку.

Најдубље је спуштен, преко 200 m, средњи део Белопаланачке котлине, док се горњи и доњи део котлине налазе на дубинама од 10 – 30 m. Главне тектонске црте Белопаланачка потолина је добила спуштањем мезозојских стена између две раседне зоне у правцу запад – исток. У њеном тектонском обликовању учествовали су још и Коритничко – лужнички и топонички расед, као и раседи на западној страни Белаве и у Сићевачкој клисури.

Коритничка котлина је дугачка 9 km, а највећа ширина износи 2,5 km. Ова котлина почиње на излазу Бежишког ждрела, а завршава се на улазу у Мокрањско ждрело. Образована је пре еоцена, старија је од Белопаланачке котлине. Састоји се из горњег клисурастог и доњег ерозионог проширења. Ово је уска потолина у горњем делу скоро без дна. Стране су јој стрме, изузимајући Мокранско проширење, што јој даје изглед корутине. Нема притока, осим Мокрањске реке. Зато је у горњем клисурастом делу очуван тектонски рељеф.

Централни део Белопаланачке котлине

Басен слива Црвене рекеје образован разарањем широког и високог била Суве планине још у пред – језерско доба. Највећу ширину, од 12 km, басен има у правцу северозапад – југоисток, између изворишта Драгуше и врела Топоничке реке, док попречна оса, правца североисток – југозапад, од села Црвене Реке до врха главног гребена, износи 9 km. На овако малом растојању, висинска разлика износи чак 1540 m, што је условило велику рашчлањеност дна басена. Уске заравни међу речним долинама су веома ретке, а стрме падине су први предуслов, после обешумљавања, за убрзани развој денундације тла. Овај процес је најзаступљенији у басену слива Црвене реке и обухвата површину од око 120 km2.

Powered by Vladimir Jocic