Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Сутеске и клисуре

И поред тога што су све епигенетске клисуре и сужења средњег Понишавља, на први поглед сурове са својим оголићеним стеновитим странама, оне имају велики значај у очувању реликтних флорних врста из терцијера. Први услов за то је, пре свега, очување рефугијалног карактера станишта и клисуре у целини. Стоји податак да су клисуре средњег Понишавља у просеку топлије од других српских клисура, као и да су стеновите стране изложене југу јако загреване у току дана. Међутим, посебно за Сићевачку важи да је у целини заклоњена и да има већу релативну влажност од свог окружења. Такође су ту ублажена дејства мразева, ветрова и суша, а магла се у њој јавља чешће и траје дуже. Појава јаких јутарњих роса уме да буде честа појава због повећане релативне влажности ваздуха. Присуство субмедитеранских врста то апсолутно доказује, јер њима јако погодује модификована мезо клима клисуре својим повећаним присуством влаге ваздуха и смањеним екстремима температуре.

Белопаланачка и Коритничка котлина почињу и завршавају се епигенетским клисурама и сутескама. Њихов преглед и основна својства су дата у табели.

Преглед клисура и сутески у средњем Понишављу

Сићевачка клисурапредставља пробојницуНишаве.Дугачка је 17 km, а у најужем делу- Градишком кањону дубока 260 до 360 m. Она спаја Белопаланачку котлинуна истоку са доњим Понишављем, на западу. Подељена је Островичком котлином на горњи - кањонски и доњи - клисурасти део. Кањонски део је дуг 7 км; усечен је између Облика (901 m) на левој и Плеша (1327 m) на десној страни. На улазу, испод села Градишта, кањон је дубок 260 м, а на излазу, код Св. Петке 360 m. Кањонски део клисуре усечен је у „долинском поду” - заравни, широкој на улазу 500 – 600 m, а код Св. Петке - на излазу, свега 50 m. Долински подови у клисури повијају се у виду лукова или сводова. Композитна Сићевачка клисура предиспонирана је главним нишавским раседом дуж којег су стваране и потолине Нишке и Белопаланачке котлине. Раседним линијама и зонама одређен је правац усецања, најпре језерском отоком, касније, наслеђеном долином и Нишаве. За постанак и данашњи изглед Сићевачке клисуре од великог су значаја и најмлађа убирања. Резултат ових убирања су високи лучни сводови који се јављају у горњој клисури. „Најмлађим тектонским процесима током којих се Нишава усецала, а околни планински венци издизали, означавају Сићевачку клисуру и као асцендентну долину“.

Сићевачка  клисура

Епигенетска сутеска Светог Оца је ртаста епигенија Нишаве, дуга 1,5 km,а дубока85 до 185m, преовлађујућег правца исток-запад. Спаја Ђурђевопољску котлину(из горњег дела средњег Нишавља) на истоку, са Белопаланачком котлином(средишним деломсредњег Понишавља) на западу.Усечена је у северни обод планине Белаве. На целој дужини усечена је у банковитим и слојевитим кретацејским кречњацима, са стрмим странама и без алувијалних равни. На десној страни долине Нишаве очуване су терасасте, камените заравни, на висинама од 24 m, 40 m и 60 m. Ова сутеска спада у групу ивичних епигенија.

У сутесци Св. Отац

Епигенетска сутеска Скокањћин камен је релативно мала. Има дужину од свега 700 m. Њена десна страна је кањонског изгледа, усечена је у масивне кречњаке, док је лева клисурастог облика. На левој се ослања на узвишење Превоји, кроз које је усечена железничка траса. Њоме је Белопаланачка котлина морфолошки подељена на горњи и средњи део. Горњи део је дужине 4 km и протеже се од ртасте епигеније Св. Отац до ртасте епигеније Скокањћин камен. Средњи део котлине је дужине 10 km и протеже се од ртасте епигеније Скокањћин камен до Белановачко-црвеноречког сужења.

Епигенетска клисура Скокањћин камен

Белановачко-црвеноречко сужењеније ни епигенија, ни сутеска. То је геоморфолошка творевина, која се дефинише узвишењем - Шупљи камен, на левој страни и најближим узвишењем на десној обали, које одговара потесу Климента. Њиме је одвојен средњи део Белопаланачке котлине, од доњег. Тако се доњи протеже дужином од 8 km од белановачко-црвеноречког сужења до улаза у горњи део Сићевачке клисуре. Левом обалом, у уском појасу између Шупљег камена и Нишаве пролази железнички колосек и међународни пут, а десном, локални макадам који повезује села са десне обале - Врандол и Дражево.

Епигенетска клисура Мокрањског ждрелаје краћа епигенетска клисура Коритничке реке дугачка 1,5 km, а дубока 180 m. Простире се правцем југозапад-североисток. Она везује Коритничку котлину на југу, са Белопаланачком на северу. У овој епигенији нема меандарских лукова, стране овог ждрела су благе и без видљивих тераса.

У епигенетској клисури Мокранско ждрело смештена је Пенска воденица која и дан данас ради

Клисура Ждрело је мала пробојница Црвене реке у доњем току и делу тока при ушћу. Дугачка је 1,5 km, а дубока 130 m. Везује Ветанску корутину у облуку Црвене реке, из северне подгорине Суве планинена југу, са доњим-западним, асамим тим и осталим делом уже Белопаланачке котлине -на северу.Дакле, она повезује примарну и секундарну творевину Белопаланачке котлине. Проходна је, и кроз њу пролази локални пут за села облука, који је данас асфалтиран.

Епигенетска клисура Бежишко ждрело

Епигенетска клисура Бежишко ждрело– Ова клисура повезује бежишко-ресничко проширење и доњи део Коритничке котлине и раздваја падине Суве планине и Шљивовичког врха.

Коритничка река је вршила усецање у вишем рту изграђеном од чвршћих кречњачких стена. Ово усецање је започела језерска отока, меандрирајући, због малог пада, најпре у неогеним, а затим и у олигоценим седиментима. У ждрелу су усечена три укљештена меандра. У горњем делу ждрела пад у кориту је велики, због чега река носи велике количине дробинског материјала који се таложи на излазу из сутеске, засипајући често и сама Коритничка врела. Денудационим процесима однет је материјал Бежишке греде и оголићен епигенетски карактер сутеске у којој су очуване четири терасе, које се приказују делимично и у Коритничкој котлини. Кроз Ждрело пролази, с тешком муком пратећи меандре, асфалтни пут на релацији Бела Паланка – Бабушница.

Powered by Vladimir Jocic