Општина Бела Паланка
званична презентација општине

Површинске воде

Површинску хидрографску мрежу средњег Понишавља, осим басена Црвене реке, чине главни токови - Нишава и Коритничка река. У Белопаланачком буџаку извире Сврљишки Тимок, који се одликује потпуно затвореним аутономним сливом. Последица неразвијене хидрографске мреже је геолошки састав овог подручја, где су планине које окружују Белопаланачку и Коритничку котлину изграђене од дубоко скаршћених кречњака. Са падина ових планина се не спушта ни један стални водоток. Насупрот оваквом хидрографском стању Белопаланачке и Коритничке котлине, развијена је хидрографска мрежа басена Црвене реке.

Нишава- Горњи Ђолови

Нишаваје усецајући своје корито, затим и долину, благо меандрирала преко равног језерског дна Белопаланачке котлине. У Ђурђевопољској котлини она се прибила уз северни део масива Белаве, у горњем делу Белопаланачке котлине она је прибијена уз северни, а у средњем уз јужни обод. Притоке Нишаве у средњем Понишављу су почев од улаза у овако географски дефинисано подручје:

  • Са десне стране - Темштица, Петрова река (Црноклишки поток), Вранашница, Љубатовички поток и Врелска река у Крупцу. Од ових водотокова је најзначајнија била Темштица и Врелска река у Крупцу. Прва и данас важи за најзначајнију притоку, али је изгубила на значају после формирања Завојског језера и редуковања њеног протока. Друга је потпуно изгубила значај после каптирања и увођења у систем водовода Љуберађа – Ниш, јер више као таква не постоји. Вранашница постаје формирањем од Осмаковске реке и Вранишког потока који истиче из локалног врела. Осмаковска река, пак настаје од Влашке реке из правца Орље и водотока који притиче са изворишта испод Бабине главе. Љубатовачки поток у последњим годинама апсолутно пресушује лети и постаје периодски бујични поток.
  • Са леве стране притоке су Коритничка река и Црвена река. Коритничка река се раније формирала од понорнице Бежишке реке (која је извирала на Коритничким врелима), Дивљанског врела и Мокранског врела, а главна притока јој је Врелска река из Белопаланачког врела. Све поменуте притоке, сем Врелске реке су изгубиле на значају после увођења у систем водовода Љуберађа – Ниш. Црвена река се формира изнад Глоговца од Топоничке реке и леве притоке, која иде из правца Вете, формиране од Ветанске реке и Драгуше. Топоничка река се формира из читавог скупа бројних извора под облуком, којем окосницу чини Космовачко врело.

Коритничка река постаје од више слабих, и то периодских извора, који се јављају око села Ресника. Главну воду овој реци дају јака крашка врела - Коритничко, Дивљанско, Мокрањско и Белопаланачко. Горњи ток реке усечен је у Бежишком ждрелу, где је река изградила меандре. Кроз Ждрело река за време лета пресушује. Воде реке су се раније користиле за погон примитивних млинова и стругара. Наводњавање је ограничено на заливање башта на приобалном појасу долине. Коритничка река има највећу издашност априла (15 – 20 m3/s), док је споредни максимум водостаја у новембру (8 – 10 m3/s). Најмањи водостај је августа и септембра (мање од 1 m3/s), као и у зимским месецима. Одступања од протока и водостаја на Коритничкој реци се јављају током лета, када могу да се јаве снажне, летње пљусковите кише и провале облака. „Из кумулуса образованих над Сувом планином оне започињу над североисточним падинама северног венца. Од Валожја и Голаша, и својим највећим делом излучују се изнад Коритничке котлине. Тада „прокључају” скоро сви повремени потоци у скаршћеним долинама на планинским странама”. Тада они у Коритничку реку уносе огромне количине воде и чврстог материјала. Коритничка река се претвара у бујицу, која може да изазове поплаве у Белопаланачкој котлини.

Притоке Коритничке реке су са леве стране Мокрањска, а са десне стране Шљивовичка река.

Ток Коритничке реке кроз Белу Паланку

Црвена река има развијену хидрографску мрежу. Ову реку хране многи површински водотоци сталног, повременог или периодског карактера. Главне притоке су Топоничка, Ветанска и река Драгуша. Ове притоке сакупљају воду са тридесетак краћих потока лепезасто развијених у изворишном облуку Црвене реке. Максималан водостај на овој реци је марта (4 – 6 m3/s воде), а споредни максимум је новембра месеца. Минималан водостај је у септембру. Због обешумљености великих површина овог подручја, за време јаких пљускова, река се претвара у велику бујицу и изазива поплаве у Белопаланачкој котлини. За време бујице вода постаје црвена због пермских црвених пешчара, по чему је река, као и насеље названо - црвеном.

 

На Црвеној реци у самом Ждрелу је подигнута брана са амбицијама да се њоме покуша санирање негативних бујичних утицаја. Међутим, чини се да се њеном градњом учинила већа штета него корист, јер су прекинути рибљи путеви, тако да је река у горњем току остала без рибљег фонда којим је некад била веома богата.

Powered by Vladimir Jocic