Подручје средњег Понишавља има три основне одлике које су у прошлости и садашњости биле одлучујуће за његов развитак, место у окружењу и стање очуваности природних вредности. То је:

• Географска особеност која се састоји у изолованости и одвајању. Она проистиче из орографске затворености котлине високим ободима, једно време покривености густим шумама и непроходности њених секундарних творевина (корутина);
• Локацијска припадност важном магистралном правцу Исток – Запад (којом су увек ишле војске) и
• Можда одлучујућа одлика - њен гранични положај из кога проистичу и друге последице.

Средње Понишавље кроз историју било те среће да се врло често преко њега протезала нека граница (етничког или административног карактера) и поред тога што се оно „одликује великом затвореношћу природних веза са околним областима“. Али и поред тога, на његовим просторима или преко његовог простора су стварана права гранична подручја великих држава и империја или „квази гранична подручја“ малих кратковечних државица, што уствари представља синдром Балкана.

Средње Понишавље - граница Трибала и Дарданаца

У IV веку п.н.е. Трибали били „највеће и најмоћније племе у средњем делу Балканског полуострва“. Њихова централна област „трибалска равница“ је ишла преко Понишавља. Лабава етничка граница са источним суседима – Дарданцима се највероватније успостављала на линији која је својим особеностима физичкогеографског карактера то унапред одређивала. Претпоставка је да би то могла бити непроходна Сићевачка клисура и масив Суве планине. То приказује и приложена карта ондашњих демографских граница. Та „лабава“ граница је сигурно била са извесним преклапањима, па је долазило до етничких мешања.

Гранични положај Ремезијане на размеђи Трибала и Дарданаца

Средње Понишавље - граница Трибала и Трачана

С обзиром да ни ондашњи савремени антички и касније византијски историчари ових народа нису правили јасну разлику измећу Трибала и Трачана, јасно је да ни етничка граница међу њима није никад постављана. Поуздано је да су Трачани источни суседи Трибала и да су настојали да прошире своје територије на рачун Трибала, па је зато долазило до међусобних ратова Срејовић је, међутим, категоричан: „Поједина њихова племена (трачанска) насељавала су, краће или дуже, и поједине области северније од Хема и западније од Месте и Струме, али та племена никад нису учествовала ни у једном значајнијем цивилизацијском или историјском подухвату, односно имала су увек маргиналан положај и значај у односу на матичне трачке области“. Тако се може узети да је Понишавље, на свом источном крају, вероватно било место на коме су се сусретали, мешали и размењивали своја искуства ентитети ова два народа.

Македонска власт у средњем Понишављу

Филип II Македонски је искористио анархију међу старим балканским племенима и 342. п.н.е. почиње трогодишњи рат са њима. Привремено је покорио моћне Трибале 339. г.п.н.е., а коначно је то урадио његов син Александар Велики када 335. г. п.н.е. са великом војском долином Струме и преко Хема избија на Дунав. У Понишављу, међутим, нема озбиљнијих материјалних археолошких остатака о деловању македонских племена. Она су остала пре свега у митовима. Забележено је у пиротском крају о томе како је „цар Александрија“ укинуо лапот - приношење људске жртве у виду убијања онемоћалих страца (родитеља). Овај обичај су имали и Римљни, Германи и др.

Средње Понишавље - гранично подручје Трибала, Скодиска и Трачана

Након смрти Александра Великог, 280. г. Келти су продирли на Полуострво. У Дарданији главни део продужава за Јеладу, а један део (од 20 000 људи под Лонориосом и Лутариусом) се одваја и Нишавом преко Софије продре до у Малу Азију. Други, главни део Келта је  направио страховити продор до Делфа 279. г. п.н.е., где је доживео жестоки пораз. Из овако доступних чињеница постаје јасно да је у то време Понишавље било гранично подручје са међусобним утицајима, запоседањима и освајањима. Ни Скордисци нису успели да се дуго одрже. Касније је установљено да је њихово насељавање јужно и источно од Ниша било релативно слабо, па су се староседоци по свој прилици дуго задржали и опстали под сопственим идентитетом – све до доласка Римљана. Ипак, известан број историчара за Келте тј. Скордиске, везује оснивање Ниша (Naissa) и Беле Паланке (Remesiana) на граници према Бесима и Трибалима, пошто су 292. п.н.е. потисли на југ Аутаријате.

Тако Понишавље остаје ветрометина сеоба, ратова и подручја са сталним мењањем власника, али да ће домороци дуго одржати свој идентитет показује и много каснија мисионарска делатност св. Никете Ремезијанског (338. –  420. г н.е.) на њиховој христијанизацији у Понишављу.

Трачани и средње Понишавље

И поред тога што Срејовић негира присуство Трачана у Понишављу, чињеница је да се од свих Трачана, посебно Беси помињу као актери у фази христијанизације у средњем Понишављу. Сем тога, усредњем Понишављу (на локацијама Ђурђевопољске котлине, у атарима Страже и Осмакове, као и Ланишту) налажене су највеће реликвије Трачана – камене барељефне представе везане за култ трачког Хероса. За бројније присуства Беса у овом подручју постоје два разлога:

1. Када је у периоду романизације дошло до мигрирања Беса у области Илира и Македонаца са подручја у коме су обитовали, Рим царском цонституто од 370. г.п.н.е. предузима мере да се исељени Беси врате у постојбину, како би оживео замрлу рударску активност. Могуће је, да је у оквиру ових акција, дошло до формирања бесијских рударских колонија у црвеноречком облуку који је тада био на високој цени као рударско налазиште.

2. Беси су били веома цењени због своје ратоборности, храбрости и оданости, па су веома радо били виђени у римској војсци. „Племе Беса чије се име први пут спомиње код Херодота, сачувало је своју ратоборност све до у V и VI век... Још за време Јустинијана били су Беси, поред германских најамника и малоазијских Исаура, језгро византијске војске. Тада су већ били хришћани. Обратио их је око 400. г. епископ Никета из Ремезијане“. Отуд је, највероватније, да су као припадници римских легија носили са собом иконице трачког коњаника поштујући их као своје култове, верујући у њихову магијску заштитничку моћ, а можда и исцелитељску, с обзиром да се Херос појављује и у улози иатроса (лекара).